Врачево се налази 17 км северозападно од Лепосавића и 8 км западно од Лешка. Село је разбијеног типа и лежи на североисточним огранцима Рогозне, између села Бара, Требића, Каљина, засеока Рватске и новопазарских села Одојевића, Јове, Грађановића и Јабланице. Село се дели на засеоке : Риково, Завада, Врба, Долац, Живо дере и Манасе. Површина катастарске општине Врачево износи 1.427 ha. Средња надморска висина села је 569 м. Село је добило име по истоименој цркви посвећеној Св. Врачима, лекарима и светитељима, Кузману и Дамјану. Црква посвећена Св. Врачима на простору званом “Врачевски дол“ подигнута 1316. у засеоку Долац и спомиње се као Ђурђева црква у Ибру. Као манастир Врачи записана је у Сопоћанском поменику крајем XIV века. После 1389. манастир Врачи је спаљен. У другој половини XVI вeка црква је обновљена али је у XVII и XVIII веку поново паљена и рушена. 1860. црква је поново подигнута а 1863. је при цркви отворена прва српска школа у овим крајевима.
Црква Светих Козме и Дамјана свој садашњи изглед добила је у обнови 1860.године, о чему сведочи и запис у плиткој лунети изнад јужног портала. Године 1876. запаљене су и школа и црква а 1889. су поново обновљене. Црква је опљачкана а школа спаљена 1912. године.
Засеок Долац се помиње 1363. у повељи цара Уроша о замени жупе Звечан за жупу Брвеник између челника Мусе и кнеза Војислава Војиновића. У Повељи Долац је обележен именом властелина Дубила као постељиначно насеље које је за свог господара обављало разне послове: пређа вуне, плетење, штављење коже, кројење тканина за одело и др. Засеок Заваде помиње се у попису Крајишта Иса-бега из 1455. као тимар Исака са 6 српских кућа. Засеок Врачева Врба се помиње у турском попису из 1455. године. Дели се на Горњи и Доњи крај. Горњи крај се назива још и Пода. Засеок Риково се помиње у турском попису 1455. под именом Ракева са 14 српских кућа.
Црква Св. Врача је једнобродна, триконхосна грађевина, димензија 19.45х11.15 м. Oснову цркве чине припрата, наос и три апсиде: централна - источна и две бочне, северна и јужна, на унутрашњој и спољној страни решене полукружно. Улази у цркву су на западном зиду припрате и источном зиду наоса. Под у цркви је рађен од надгробних плоча секундарно употребљених, од којих се на некима налазе натписи а на амвону је мермерна розета са уклесаним мотивима у виду љиљана из XVI века.
Живопис, само на своду припрате, рад је неуког мајстора а у олтару је филигрански крст са натписом из 1909., неколико икона и литургијских књига из XIX века. Иконостас од дрвета је дело Станка и Стојчева из Крушевског Битоља, рађен 1899.
Црква је окружена је старим гробљем и смештена у порти на заравњеном платоу. Порта је ограђена дрвеном оградом и истом одвојена од новијег гробља, лоцираног на јужној страни локалитета, на узвишењу. У јужном делу порте лоцирана су два мања објекта – већи, просторије пароха и мањи, остава а у североисточном, новоизграђени звоник.
Санација и рестаурација темеља, зидова и кровног покривача цркве Св. Врачи, изазвана земљотресима 1979. и 1985. иницирала је археолошко-истраживачке радове у порти црк-ве Св. Врачи, септембра и октобра 2002. и том приликом су про нађени остаци раније цркве над којима је подигнута садашња црква.
Остаци старе цркве указују да је била мања једнобродна грађевина са апсидом на истоку и наосом на западу. Зидана је притесаним каменом и сигом везаним дебљим слојем малтера. Остаци зидова цркве ширине 0.7 м местимично су очувани у висини 0.49 – 0.53 м и леже на темељима очуваним у висину од 0.38 м, рађеним од већих комада необрађеног камена везаних лошим, крупнозрнастим малтером, чија ширина незнатно одступа од ширине зидова цркве. Црква је имала улаз на западном зиду наоса у виду веће камене греде и под од правилно клесаних, тањих, камених плоча очуван само у траговима. Камене плоче пода делом су нагореле а под је урушен обрушавањем грађевинског материјала са зидова који су страдали у неком од пожара у цркви. Северни зид цркве је откривен у дужини од 9 м а западни зид наоса у дужини 2.15 м. Западни, јужни и источни зид са апсидом, подилазе под темеље новосаграђене цркве и завршавају у наосу и припрати цркве из XIX века.
Гробље, које окружује стару и нову цркву и начин сахрањивања сведочи о дугом континуитету сахрањивања и његовој девастацији подизањем цркве у XIX веку и изградњом новог звоника. Оскудан покретни археолошки материјал (пар фрагмената атипичне средњовековне керамике) не даје довољно квалификованих по датака о времену подизања цркве али се обзиром на њену основу, величину и материјал којим је зидана, може сврстати у ред цркава типичних за просторе Косова и Метохије подизаних до XV века.
Последњих деценија црква у Врачеву је била искључиво парохијског карактера. Током 2005. порушени су стари и подигнути нови конаци и манастир је заживео. Приликом извођења земљаних радова тешком механизацијом у потпуности је девастирана ранија некропола која се налазила јужно од цркве на простору садашњег конака.
