Jедна од специфичности и знаменитости Србије су споменици – крајпуташи. Налазе се у селима, црквеним портама и најчешће на раскрсницама путева, због чега су и добили име. У мањој мери их има и у градовима. Зову се и „празан гроб“ јер се подижу у знак сећања на прерано умрлу, најчешће погинулу особу чији гроб је вероватно врло далеко или се и не зна где је. Споменик је требао да сећа људе који пролазе тим путем, да је постојао тај неко, и на тај начин да буде отргнут од заборава. По неким мистичнијим тумачењима, споменик-крајпуташ, требало је да покаже души умрлог пут до куће. У почетку, ти су споменици углавном имали облик крста и кратак текст махом само са именом покојника и местом његово пребивалишта. Таквих споменика има највише у Рашкој и у долини Јужне и Велике Мораве те око Петрове цркве у Расу у Источној Србији и на Косову и Метохији. Некада је на крсту стилизована и глава покојника. Највећи број споменика крајпуташа из 19. и првих деценија 20. века има облик војника, јер се тада најчешће ратовало и умирало далеко од своје куће и без знања породице где би гробно место а често и масовна гробница, могли да буду. Тај период се може сматрати и врхунцем у подизању крајпуташа. Ако се не зна где је тело покојника, испод крајпуташа би се сахрањивало његово одело. Углавном су се постављали у част јунацима, војницима који су ко зна где оставили кости те је ово једини начин да се остави неки физички траг о њиховом постојању и смрти. После ослобођења од Турака чешће су се клесали крајпуташи са текстом, као да се осећала потреба за остављањем писаног документа на властитом језику, а и није више био присутан стах од могућег њиховог рушења. Крајпуташи су се обраћали пролазнику, путнику намернику као монолог погинулог.